Ja želim da moja priča inspiriše
Dugo nisam znala da li je u redu da podelim svoju priču.
Pitala sam se da li je OK da to učinim zbog roditelja koji nisu više živi? Nakon dugo vremena i razmišljanja shvatila sam da je sve vreme moj fokus bio na priči, a ne na tome čemu priča može da mi služi. Onog trenutka kada sam shvatila šta je ta priča nosila u sebi, priča više nije bila važna.
U početku je moja priča bila puna detalja. Svaki put kad bih je čitala mogla sam iznova i iznova da proživim svaki njen deo i osetim istu bol, ljutnju i bes. Iz tog osećaja nikako nisam mogla da shvatim zašto bih podelila svoju priču? Kome bi ona mogla da služi?
A onda sam prestala da je čitam. Nisam htela da me više boli. Vezivanjem za priču uporno sam se vezivala za patnju, za nešto što je bolelo a nije više postojalo. Kao da nisam mogla da se rastanem od svoje prošlosti. Ona je bila dokaz da imam prava da se plašim i dalje, da imam prava da besnim kada se ljutim i da plačem zbog nečeg što više ne postoji.
Ja nisam pričala kakav je moj život sada, u ovom trenutku. Ja sam samo pričala kakav je bio.
I onda je kliknulo!
Ma koga je briga kakav ti je život bio. Budi inspiracija sa svojim životom kakav je sada.
Da, odrasla sam uz roditelje alkoholičare, ali ko želi da opisujem kakve su to noći i dani bili sa njima. Mogu da ti pričam kakve su sada. Imam muža koji ne podnosi alkohol, a meni je dovoljna jedna čaša vina da se smejem kao blesava. U mom okruženju nema ljudi koji preteruju u opijanju i vrlo pažljivo biram sebi društvo.
Da, odrasla sam uz konstantnu kritiku i svaljivanje krivice, ali ko još želi da sluša kako sam vređana i ponižavana. Bolje da čuješ kako je jedna krivicom kinjena devojčica izrastala polako u ženu koja je svesna svoje odgovornosti i oslobođena njihove krivice. Mogu da ti pričam koliki je to put bio, put koji i dalje traje, ali je moguć i stvaran.
Da, odrasla sam u problematičnoj porodici i kao svaki nesnađeni tinejdžer tražila pomoć na potpuno nerazumljiv način. Bežala sam iz škole, od kuće, pušila i radila još gomilu gluposti. Htela sam da me vide, da mi pomognu, ali sam dobila samo još više ljutnje i kritike. Zato je bolje da ti pričam kako sam nastavila da tražim pomoć na drugim mestima i od drugih ljudi sve dok nisam pomogla sebi.
Mogu da pričam kako sam tražila ljubav i odobravanje od drugih na svakom koraku. Kako sam silno želela da me svi vole i prihvate. Koliko sam se plašila da pokušam i da pogrešim. Htela sam samo da se zaštitim od tuđih kritika i osuda, jer ih je već bilo previše u meni. Mogu da ti pričam o stidu, o kukavičluku o neljubavi prema sebi… A mogu i da ti pričam kako sam se zavolela. Kako sam evo hrabro rešila da pokušam. Kako sam prevladala taj strah od tuđeg mišljenja. Mogu da ti pričam koliko sam sada voljena.
Mogu da pričam o bolestima i smrti svojih roditelja i mom strahu od života. Ipak je bolje da ti pričam o traženju vere kada bi nastupio potpuni mrak. Kako sam pronalazila volju da nastavim dalje i onda kada se činilo da nema nikakve nade i smisla da nastavljam bilo šta.
Mogu da ti pričam o svojoj anksioznosti i napadima panike i kako nedeljama nisam smela da izađem iz kuće. Kako sam postepeno prestajala da odlazim u bioskope, pozorišta, fakultet i prodavnice. Ali zar nije bolje da ti pričam kako se danas radujem životu i kako je sav taj strah daleko iza mene.
Mogu da ti pričam o svom potpunom slomu kada sam rodila drugo dete sa rascepom nepca. Kada su se opet otvorile sve one rane o mojoj krivici i neuspehu. Mogu da ti pričam o nespavanju, o strahu, o bolu, o detetovoj operaciji… A mogu da ti pričam i kako sam rešila da prestanem sa svakim kinjenjem i kako sam hrabro podigla glavu onda kada je najviše bolelo i rekla sebi da neću više tako. Kako sam poverovala u neku lepšu i bolju priču koja je govorila o mom uspehu.
Mogu da ti pričam kakav je osećaj kada ti kažu da ti muž posle nesreće možda neće preživeti naredna 24 časa. Kakav je osećaj kada ti se soba vrti, kada želiš da urlaš i udaraš doktora koji ti je to saopštio. A mogu i da ti pričam kako sam se nagnula nad bolničkim krevetom svoga muža i rekla mu da mora da se vrati kući, našoj deci i meni. Kako jednostavno druga opcija ne postoji. Mogu da ti pričam koliko je ludački bolelo, ali bolje je da ti pričam kako sam tražila i najmanji tračak nade u tom bolu i nezamislivom strahu da izdržim to. Da i ja preživim.
Čemu ti služe tuđe priče? Čemu te uče?
Ja želim da moja priča inspiriše.
Koja je tvoja priča?
Ukoliko želiš da promeniš svoju priču hajde da je menjamo odmah!
Ne stavljaj više sebe i svoj život na čekanje.